"OTETA"
Trčala sam svom snagom, bežala i jurila niz šumu trčeći kući. Jer sam posumnjala da me neki čovek prati, tj.juri kamionom. Bacila sam ranac na pod, i dalje bežala od tvog čoveka, zar nemam pravo ni da se vratim iz škole? Ponestalo mi je snage, zastala sam, srce mi je jako lupalo, jednostavno nisam imala snage da bežim. Kamion je bio suviše brz, tako da me je sustigao, i zaustavio.
'Ti se zoveš Amy?!' -izlazi čovek iz kamiona, dok viče.
'Šta te briga!' -viknem, udaljavajući se.
'Aha, pa znam ja kako se ti zoveš, a usput ličiš na brata.' -reče.
'A šta to tebe briga?!I šta hoćeš?!' -kažem i spremim se da trčim, ali vidim da vadi pištolj, onda zastanem.
'Zbog tvog brata će mi propasti posao!' -vikne.
'Šta je on skirvio?' -kažem, uplašeno.
'Pokušao je osloboditi decu iz kamiona! A i sta trebam, da se tebi pravdam, a?' -vikne.
'Skloni se gade jedan!' -vičem.
'Poziraj!' -dere se.
'Šta?'-čudim se, gledam u njega.
'Čula si?!' -primakne mi pistolj uz čelo.
'D-a.' -odgovorim, uplaseno.
'Levo! A sad desno! Čučni...' -uzima foto-aparat slika me.
'Sad mogu da idem?' -suze mi krenu niz lice.
'Ne ides ti nikuda!' -vikne čovek, ugura me u auto.
Udarala sam ga svom snagom i silom, pokusala sam da pobegnem na vreme. Shvatila sam da se nesto cudno desava. Taj covek je bio suvise jači od mene, tako da me je bacio pozadi, sa ostalom decom. Gledala dam levo, desno, i pocela sam plakati. Znala sam da ce me moj hrabri i dobri brat spasiti! Svom srecom pa sam imala mobilni u džepu, ali jos uvek nije bila prilika da telefoniram. Drhtala sam, noge su mi se ukocile. Oči su mi bile pune suza. Zasto se bas to meni desilo? I kuda me ovaj covek vodi? Sta li ce mi se desiti? Vrtela su mi se mnoga pitanja u glavi...
Napokon stizemo, ne znam ni ja kuda su me odveli. A, ne znam ni sta ce mi se desiti. Bacili su me u neku prostoriju, tj.taki reci kao neki zatvor. U toj prostoriji su se nalazile tri devojčice i jedan dečak. Bila je to prljava prostorija, nabacana puno stvari, i nekog loma. Zidovi su bili izšarani kredom, a videla se tragovi decije ruke, krvi.
'Platićete vi za ovo!' -viknula je neka plavokosa devojka, dok je taj covek zakljucavao vrata.
'Hahahahahaha!' -smejao se.
'Samo se ti smej, ko se zadnji smeje najslađi se smeje, Manuelo!' -viknula je ta cura.
'Kuda ćemo ići?! Kuda nas vodiš?!' -upita ga dečak.
'U SAD, polazimo sutra! A sad spavanje! Ceka nas dug put.' -rekao je covek, dok je otisao.
Legla sam na jedan krevet, plakala...Odjednom se setim mog mobilnog telefona. Vadim ga iz džepa dok jos nisu dosli, dok jos nisu tu. Ali cu sacekati par minuta. Pozvacu svoje roditrlje, da me spasu.
'Spasicu nas...' -rekla sam, dok su svi gledali u mene.
'Mislis, da cemo im umaći, već sam tri dana ovde. A ovde nema niko da nas, spasi. Najvise mi je zao moje majke, sigurno vec misli da sam mrtva. Usput...ja sam Tanja.' -kaze ta devojka.
'Nadajmo se, ja imam mobilni...Ja sam Amy.' -kazem, tuzno.
'Ozbiljno?!Jojj Bože, ipak mislis na mene, ispunio si moje molitve!' -vikne Tanja.
'Ali moramo biti tihi.' -kazem.
Izvadim mobilni iz džepa. Počnem polako okretati broj mame, ali se nije javila. Pokusala sam drugi put, i napokon mi se javi moj brat na mamin broj.
'Amy?!' -viknuo je moj brat Marko.
'Marko?! Oteta sam, pozuri izvuci me! Ićićemo, vodi ce me sutra za SAD!'-kazem tiho, da ne cuju.
'Gde se nalazis, sada?!' -upita me, zabrinuto.
'Jooj, ne znam gde se nalazim stvarno...mislim da sam jos uvek u Londonu..' -gledam oko sebe.
Odjednom vidim tog coveka koji je sve primetio, do njega je bio jos neki. Smejao se, uzeo mi mobilni, prekinuo vezu. Uzeo neku palicu, udario me je po leđima, dok sam jako vrisnula od bola.
'Bices gotova, ako se jos jenom ovo ponovi!' -uzima kljuceve, i moj mobilni takođe.., odlazi.
'J-a-oj..' -jaučem. Plakala sam od bola u kičmi, ali više sam plakala zbog toga što se nalazim ovde. Suze su mi lile niz oči, nisam mogla spavati. A, i ko bi spavao sad u ovakvom stanju? Svi su bili budni. Već se smračilo, nisam ni znala koliko je sati, ni ništa nisam znala. Mada me nije ni zanimalo, samo sam želela da budem kod svojih bližnjih kod moje porodice. Da još jednom zagrlim majku, i moga brata. Hvala Bogu, pa moja majka zna da sam za sad živa, nadam se da su ovo prijavili policiji. A tek kako se sad oseća Tanja, kojoj majka misli da je mrtva? Bolje bi mi bilo da me je neko bacio sa neke velike visine, da tako umrem, a ne na ovaj način! Osećala sam se slomljeno, bolele su me kosti, mada duša me je više bolela od kostiju. Nisam mogla da napravim ni jedan pokret, celu noć sam razmišljala kako ću izaći odavde. Ali kako? Kako ja da izađem, kada imaju svoje ljude, kada je sve ograđeno, čak su rešetke stavljene na prozorima. A sutra već nas vode za 'SAD', ko zna kome će nas odvesti, kako ćemo mi zavrsiti.
...
Jutro je. Kroz rešetke su se probili sunčevi zraci koji su me milovali po obrazima, a oči kedva da sam otvorila. To je bilo rano jutro. Čula sam glasove, koji su vikali "Buđenje!", "Ustajanje"...
'Hajde ustajte, požurite!' -vikao je Manuelo, zapamtila sam mu ime, tog bolesnika što me je oteo.
'Eeej!' -vikao je drugi, riđokosi čovek, do njega, udarao šerpama.
Otvaram polako oči, znači ipak sam zaspala od tog umora i napora? Jedva sam gledala na oči, polako sam ustala sa onog šugavog kreveta punog vašaka, i još druga deca su ustala. Doneli su nam neku hranu, tako reći to jr bila kao zatvorska hrana. Neka obuđala šunka, i hleb.
'Hajde, jedite, čeka nas dug put!' -viknuo je Manuelo.
'A ti mali, si kažnjen!' -pokazivao je u jednoga dečaka prstom.
'Da, ti nećeš dobiti hranu!' -viknuo je Manuelo.
Malom dečaku sam dala moj deo. Meni je presela više i hrana, neću da jedem ništa njihovo! Uostalom, znam kako ću završiti, ali ipak imam neku nadu. Skinula sam moj roze-svi duks, ostavila sam ga na tom mestu. Sigurno će biti nekakav trag, kada odemo. Polako smo krenuli, dali su nam rančeve, gde smo u njima držali hranu. Onda uz put pre nego što smo ušli u veliki kamion, bacila sam svoju bisernu narukvicu, i to će biti nekakav trag.
Marko( njen btat )P.O.V
- Ustao sam rano ujutru dosta poranio, oko 5h i manje. Moja majka nije bila tu, ona je već bila u Parizu za neke papire, za razvod od moga oca. Zato nisam njoj rekao da brine, a mobilni je ostavila ovde, mislim da ga je zaboravila, čudo ona nije zaboravna žena. Ali je zato ponela drugi, sa drugom karticom. A, da sam zvao policiju, oni bi se smejali, i rekli bi "Mali, šta izmišljaš, hahaha". Zato nisam imao vreme za gubljenje, seo sam na moj bicikl, i brzo sam vozio da bi stigao na vreme. Znao sam i na kom mestu se nalazi, jer sam ja tu oslobodio decu. A da sam došao sinoć, sigurno bi me već ubili, jer me već traže, a i moja majka bi imala problema sa njima. Jer oni znaju svakog od porodice koga imaš, ptosto sve znaju o tebi. Zato sam krenuo u ovo vreme. Ubrzo sam i stigao, našao narukvicu. Da to je od moje sestre! Ušao sam u onu kuću, gledao levo desno, možda moje sestre ima. Najzad sam ušao u onu prostoriju, sigurno su je tu držali. Video sam da je bilo prazno, ni je je bilo. A sve je bilo čisto, nije bilo ljudi, nekako sam se ušunjao i ušao. Počeo sam na sav glas plakati "Izgubio sam je, zakasnio sam!" Ali, znamo sam da joj je bila potrebna pomoć, tako da nemam vremena za gubljenje. Na nekom krevetu sam pronašao roze-sivi duks. To je Amy-in duks. Znači da još uvek ima nade. Uzmem duks, odlazim odande, zatim čujem da je neko otvorio vrata, kao da je neko ušao. Odmah sam otrčao do kuhinje, tako valjda. Sakrio sam se pored frižidera, nadao sam se da taj koji je ušao neće da me vidi. Stegao sam zube i....
'Šta ćeš ti tu?!' -obrati mi se neki čovek.
'Nemoj te me ubiti, molim vas!' -vikao sam..
'Ja ovde nisam došao nikoga da ubijem. Samo nešto tražim...' -rekao je.
'Šta tražite?' -upitao sam.
'Ne bitno, moja privatna stvar, a šta ćeš ti ovde?' -kaže čovek.
'Tražim sestru, oteta je.' -spustim glavu.
'Hahahahahaha....' -smejao se.
'Šta je tu smešno, ona je oteta i nema je!' -rekao sam u suzama.
'Šta li još ti nećeš izmisliti....vi mladi...' -rekao je.
'Nemam vremena za gubljenje, idem da je tražim.' -rekao sam.
'Zašto ne dozvoliš da ti polifija pomogne?' -upita me, pokaže svoju značku.
'Znači...vi ste policajac?!' -srećno sam skočio.
'Da. Mogu ti pomoći.' -rekao je.
Krenuli smo nekuda, gledao sam i znao sam da idemo u pogrešnom pravcu, predpostavio sam kuda idemo. U j*benu policiju, sad cu i zabrsoti tamo, a i majka ce saznati. Stigli smo.
'Čekaj ovde!' -ušli smo, pokazao je rukom da sednem na neku stolifu i da ga sačekam.
'Važi.' -odgovorio sam.
'Nemoj pobeći!' -viknuo je.
'U redu.' -slažem.
Dok je on razgovarao sa nekim čovekom, trčao sam i išao da spasim sestru, nisam ni znao kuda idem. Odjednom iza ugledam onog čoveka iz policije, kako vozi auto, brzo.
'Stani, mogu ti pomoći!' -vikao je kroz prozor.
'Lažeš!' -rekao sam.
'Veruj mi...idemo do 'SAD'!' -rekao je.
'Vi ćete me odvesti ponovo u policiju, znam da lažete!' -vičem.
'Veruj mi. Usput, ideš pogrešnim putem.' -zastao je i gledao me je u oči.
Jedina nada je bila da krenem sa njim. Polako sam počeo da verujem, nepoznatom čoveku, verovajući da će me spasiti. Ušao dam u auto, i krenuli smo. I dalje sam zabrinut bio, i razmišljao sam o mojo sestri. Ko zna gde je, i šta joj se desilo. Amy P.O.V
Tako smo dugo putovali kamionom, izgleda da je put bio dug. Dremkala sam, nisam bila sposobna ni jedan pokret da napravim. Odjednom oni su zastali. Šta je to? Otvorim oči, ugledam policiju, kako su ih zaustavili.
Odmah mi se vraćao osmeh na lice, bila sam presrećna kada sam ugledala policiju. A, i ostala deca koja su bila sa mnom.
'Jeeeej! -svim smo viknuli u isto vreme...
'Eto ti Manuelo! Haha, znala sam da će se ovo desiti!' -smejala se Tanja, zagrilala me je.
'Eto vam ga!' -rugam im se.
'Ejj mala, nemoj da se nadaš mnogo! A ni vi ostali.' -rekao je riđokosi čovek, koji je bio vozač.
'Da, ko nas bude odao...ode glava!' -rekao je Manuelo, preteći nam.
Svi smo se ućutali u tom trenutku.
'Kuda ste pošli?' -zaustavi ih jedan policajac, koji stoji.
'Ekskurzija. Decu vodimo na ekskurziju.' -rekao je Manuelo.
'A tako malo dece?' -upita policajac.
'Da..malo njih se prijavilo.' -rekao je Manuelo smešeći se.
'Okej možete ići dalje.' -prvo ga je pregledao, a zatim je dao znak da možemo da krenemo.
Počela dam da plačem, na sav glas. Kako su glupi policajci... Jako sam se iznervirala zbog ovoga...to je možda bila samo jedina prilika da de izvučemo. Više se nisam smejala, a ni ostali. Sada sam želela da samo umrem...Dosta sam i ogladnela, ali nisam htela da jedem. Ali već nisam jela ceo dan, ni sinoć. Morala sam izvaditi iz ranca, onu fuj hranu što su nam oni dali.
'Još malo stižemo. A ti? Ne buši mi uši, strpite se deco, strpite se.' -rekao je Manuelo.
'Da, da, a mi dobijamo novac zar ne?' -upita ga riđokosi.
'Tako je Maxe. Ima ćemo ogromnu sumu novca, za ova stvorenja.' -reče podsmevajući Manuelo.
'Bezobraznici jedni!' -prvi put sam i ja nešo rekla.
Mada, oni nisu obraćali pažnju, i dalje smo putovali. Počeli su da se nižu prelepi predeli, šareno cveće, prelepo drveće, svuda prirododa...ahh, da mi se samo ovo nije desilo. Nadala sam se da će mr neko spasiti. Odjednom se čula neka tišina, zastali su, prikočili, otvorili vrata.
'Eto, stigli smo! Ajde ti Amy, izađi...' -viknuo je Manuelo.
'Uzmi mene, ne diraj nju!' -viknula je hrabra Tanja, koja ga je gurala.
'Beži! Ona će za sad ići. A ti Maxe, povedi ostalu decu, a ova plavuša( Tanja )neka ostane unutra.
'Neee, neću!' -vikala sam plakajući, ujela sam ga za ruku.
'Moraš! Slušaj, ako te pitaju kako se zoveš ti reci "Princeza". -reče Manuelo.
Samo sam ga pogledala hladno, uhvatio me je za ruku i vodio nekud. To mesto je bilo prazno, tj. gde nema policije. Tu su bili neki ljudi, sa nekim devojkama, koje su nosile mini-šorc, nosile kratke stvari. Svađali su se oko novca koliko sam mogla čuti.
'Ona vredi 1.000.000$' -rekao je neki čovek.
'Hmm, biće ona moja.' -rekao je neki starac.
A da bude njegova? A, on ima preko 60+ godina, a ova lepa devojka ima sigurno oko osamnaest. To su sigurno bili neki bogataši, koji su kupovali devojke, i decu. Znači ja sam uzeta za belo roblje? Ček...ček, znači mene će neko...Ne, ne, samo to da se desi! Neću da postanem nikakva prostitutka, ni bilo šta slično. Život je preda mnom. Max, koliko sam mu zapamtila ime, me je vodio u neku njivu, gde su bili neki muškarci sa devojčicama. Čuli su se glasovi 'Neću te povrediti.' Rekao je neki čovek koji je prilazio devojĉici, i skidao ju je. Onda se čuo plač devojčica i devojaka. Kuda mene vode, mislila sam...odmah smo zastali i predali su me nekom čoveku. Taj čovek je izgledao presrećno...davao je novac Maxu. I mene je dao njemu.
'Ček, ček ona nije ona što si mi obećao. Krupna devojka sa crnom kosom.' -reče zbunjeno čovek.
'Aha, znam na koga si mislio.' -rekao je Max.
Mene je polako odveo do kamiona, i uzeo drugu curu. Imala sam veliku sreću! U kamionu smo ostale samo Tanja i ja.
'Živa si!' -smejala se Tanja, zagrlila me je.
'Jesam...ali svakako i mi ćemo završiti kao i ostali.' -rekla sam tužno.
'Pobeći ćemo! Veruj u to...' -reče srećno.
'Nadam se da će me brat spasiti!' -rekla sam srećno.
Marko P.O.V
Gospodin John i ja smo, pronašli jednoga dečaka. Sigurno ima neke veze sa ovim. Pronašli smo ga kada smo zastali da kupimo, nešto što ćemo pojesti. Gospodin John je obavestio policajce o ovom slučaju, i ispita će ga. To znači da su oni prolazili ovuda, a dečak je bio zaključan u wc-u. Mi smo dalje prodružili, nismo ništa više čekali.
'Dakle gdine John, zašto sam vas ugledao tamo, gde sam tražio sestru. Mora da i vi nešto tražite.' -upitao sam ga, dok sam jeo sendvič.
'Ah...ako želiš baš da znaš. Ja tražim svoju ćerkicu...Ova slika je stara pre 6godina' -rrkao je tužno, izvadio neku sliku iz košulje.
'Da tako da je sada porasla, i sigurno niste sigurni kako izgleda. Jer se deca menjaju. Znači zato ste vi pristali da mi pomognete.' -gledam u sliku.
'Tako je.' -rekao je John tužno...
'Znači ti manijaci....a, sve se bojim da neću pronaći sestru.-kažem.
'Nemoj tako...imaj bar neku nadu. Ubrzo ćemo stignuti, pronaći sklonište tih budala. Sve ćrmo saznati...evo stižemo za nekih dvadestak minuta. Samo smo ostale Tanja i ja. Kao da je ovo bila nekakva slučajnost, ili smo mi samo imali sreće? Mnogo mi je bilo žao ostale dečice. Ko zna gde su oni, i ko zna kako im je. A, šta li će se desiti sa mnom i sa Tanjom? Da li će se i nama ovo isto desiti? Sigurno da hoće. Nisam ovo više mogla da izdržim, a izgubila sam nadu u to da će nas izvući i spasiti neko. Tanja je po meni bila dosta hrabra cura. Ona je samo želela da ne maltretiraju njenu majku, ali oni su joj i dosta pretili. Ona je možda osoba koja me razume, koja je kao ja. Godinu dana je starija od mene. Ugledale smo Manuela i Maxa, kako nose džak novca, i to ogromnog, zatim ga ubacili u gepek. Osmeh im je bio zadovoljavajuć. Krenuli smo dalje...
'Gde nas sad vodiš?' -upitala sam Manuela koji je vozio.
'Vozimo vas kod tetka Amande.' -rekao je, namignuo.
'Ko je to?!' -upita Tanja.
'Mnogo volite da znate. Dovoljno je da vas vodimo kod Amande!' -viknuo je glasinom Max.
'Šta ste uradili sa ostalima?' -upitala sam ih.
'Oni su završili, kako su završili. To je ne bitno.' -rekao je Manuelo.
'A, zašto ste nas ostavili, samo mene i Amy?' -upitala ih je tiho Tanja.
'Zato što ćemo od vas imati veliku sumu novca, zaradićemo mnogo, mnogo.' -reče glasnije Max.
'Dosta je bilo sa zapitkivanjem!' -rekao je Manuelo.
'Dosta, je bilo a?!' -vičem.
'Ej, mala ubiću te, tebe i tvoju drugaricuu!'-rekao je Max.
'Hmm, ako nas ubiješ, ode ti novac, tako da ću se drati!' -viče Tanja.
'Ne palimo se više na vaše fore.' -smejala sam se.
'Dosta je bilo!' -viknuo je Manuelo.
Odjednom su zastali, stavili nam traku na usta. Nismo ni rrč mogle progovoriti, opet sam zatvorila oči i za tren pomislila, da je sve to samo jedan košmar. Ali ovo je stvarnost...Zaspala sam, sanjala sam kako sam sa svojom porodicom, čak sa tatom iako su se moji roditelji već razveli. Želela sam da budem kući...odjednom me Tanja drma. Otvaram oči, jedva sam ih i otvorila.
'Heej!' -šapne, budi me.
'Šta?' -upitam je.
'Oni su izašli iz kamiona. Misle da spavamo, hajde! Prilika za beg! Sad pišaju... -vikala je.
Ustala sam naglo, pratila sam Tanju, bila sam pored nje. Stale smo do kamiona, da nas ne vide. Svom srećom nisu zaključali vrata, ostavili su ih širom otvorena. Dobro da me je Tanja probudila, prosto sam od umora zaspala. Krenula sam za njom, oni nas još uvek ne vide. Odjednom smo trknule i prešle ulicu, uputili se ka šumi. Dok su oni provalili da bežimo. Odmah su seli u kamion i počeli nas pratiti.
'Trči! Trči!' -govotila je zadihana Tanja.
'Jeeej Tanja! Eno su ljudi! Tamo ima ljudi!' -viknula sam od sreće.
'Da, ne može nam sad niko ništa! Ovde je neki karneval...ili tako nešto slično. A ima i policije!' -zagrlila me je.
Zaista je bila gužva. Ugledale smo jednu govornicu. Znači možemo telefonirati! Prvo je Tanja zvala njenu majku...čekala je da joj se javi.
'Mama!' -vikula je.
'Tanja?!' -njena majka, je bila presrećna.
'Oteta sam! Ali, ne brini izvućiću se! Živa sam! Sada je prilika da i ti tata pobegnete....' -rekla je.
'Tanja, gde si sad ti?!Dušo moja, mislila sam da si mrtva...' -upitala ju je majka.
'U 'SAD'...volim te!' -prekinula vezu, i dala je meni, da ne bi gubile vreme, jer smo znale da nas prate.
Zvala sam i ja brata, nisam želela da brine mama. A i nisam sigurna da l' ona za ovo zna jer je u Parizu. Iz drugog puta mi se javio brat.
'Marko!' -vičem.
'Amy?! Slušaj izvlačim te odavde! Gde god da si?! Samo daj adresu...!' -vikuno je Marko.
'Okej....' -gledam levo, desno.
Ugledala sam Manuela i Maxa, kako trče k nama. Trzala sam, ali nije uspelo, nismo uspele pobeći. Provalili su da smo telefonirali. Gurnuli su nas u auto.
'Koga ste zvali?!' -vikne Manuelo.
'Dosadni ste sa pitanjima!' -viknula sam.
'Hm, da stalno nesto zapitkujete! Imamo pravo da ćutimo!' -reče glasno,i besno Tanja, ućutale smo se.
Ah, znači da nam nema spasa...ni adresu nisam stigla da mu dam. Znači ipak će me spasiti, misila sam pozitivno. Opet smo nekuda zastali, kao kod neke planine, pored nečije vikendice. Ovoga puta je izveo Tanju, nekuda ju je vodio. Ona me je samo tužno pogledala i otišla. Manuelo ju je dao ruku, stali su kod neke litice.
'Uradi svoje..' -rekao je Max.
Dok je Manuelo klimnuo glavom i poveo Tanju. Dok je skidao kajiš, i otkopčavao šlic, Tanja ga je pogledala i stavila kapuljaču na halvu. Pogledala je u visinu. Znala sam šta će uraditi, počela sam trčati da je sprečim.
'Sada ću ti napraviti takav problem...' -rekao je.
'Zašalićeš za ovo! Platićeš za sve što si mi uradio. Veruj u to, sigurna sam!' -viknula je.
Pljunula ga je u lice, zatim je skočila sa litice. Manuelo je pokušak da je spreči, ali nije uspe, pokušala sam i ja. Počela sam plakati. Zašto je morala? Taman sam joj htela reći da mi je najbolja drugarica. Zašto dragi ljudi moraju da odu...samo za toliko malo vremena, ovo se dogodilo. Ne, ne, nee! Uhvatila sam se za glavu, čučnula i plakala,...
Mene su odveli u kamion, udarala sam glavom o sedište i nervirala se. Nastavak ide kasnije........
Poruka [Stranica 1 / 1.]
:)
...
Plizz tag me.
( odlazim )
